۞ وَإِذَا

مَسَّ

ٱلۡإِنسَٰنَ

ضُرّٞ

دَعَا

رَبَّهُۥ

مُنِيبًا

إِلَيۡهِ

ثُمَّ

إِذَا

خَوَّلَهُۥ

نِعۡمَةٗ

مِّنۡهُ

نَسِيَ

مَا

كَانَ

يَدۡعُوٓاْ

إِلَيۡهِ

مِن

قَبۡلُ

وَجَعَلَ

لِلَّهِ

أَندَادٗا

لِّيُضِلَّ

عَن

سَبِيلِهِۦۚ

قُلۡ

تَمَتَّعۡ

بِكُفۡرِكَ

قَلِيلًا

إِنَّكَ

مِنۡ

أَصۡحَٰبِ

ٱلنَّارِ

٨

Кад човека снађе невоља, моли се своме Господару, понизно Му се обраћајући, а онда, када му Аллах подари Своју благодат, заборави Онога Коме се пре молио, и поред Њега обожава друга божанства, како би са Његовог пута одводио на странпутицу. Реци: „Уживај неко време у своме неверовању, бићеш, сигурно, становник у Ватри!“