وَقَالَ

ٱلَّذِينَ

أَشۡرَكُواْ

لَوۡ

شَآءَ

ٱللَّهُ

مَا

عَبَدۡنَا

مِن

دُونِهِۦ

مِن

شَيۡءٖ

نَّحۡنُ

وَلَآ

ءَابَآؤُنَا

وَلَا

حَرَّمۡنَا

مِن

دُونِهِۦ

مِن

شَيۡءٖۚ

كَذَٰلِكَ

فَعَلَ

ٱلَّذِينَ

مِن

قَبۡلِهِمۡۚ

فَهَلۡ

عَلَى

ٱلرُّسُلِ

إِلَّا

ٱلۡبَلَٰغُ

ٱلۡمُبِينُ

٣٥

И говоре они који друге поред Њега обожавају: „Да је Аллах хтео, не бисмо ни ми ни наши преци, поред Аллаха, никога обожавали и не бисмо ништа, без Његове воље, забрањеним сматрали.“ Исто тако су и они пре њих поступали. А зар су посланици били дужни ишта друго него да јасно обзнане истину?!