وَٱخۡتَارَ

مُوسَىٰ

قَوۡمَهُۥ

سَبۡعِينَ

رَجُلٗا

لِّمِيقَٰتِنَاۖ

فَلَمَّآ

أَخَذَتۡهُمُ

ٱلرَّجۡفَةُ

قَالَ

رَبِّ

لَوۡ

شِئۡتَ

أَهۡلَكۡتَهُم

مِّن

قَبۡلُ

وَإِيَّٰيَۖ

أَتُهۡلِكُنَا

بِمَا

فَعَلَ

ٱلسُّفَهَآءُ

مِنَّآۖ

إِنۡ

هِيَ

إِلَّا

فِتۡنَتُكَ

تُضِلُّ

بِهَا

مَن

تَشَآءُ

وَتَهۡدِي

مَن

تَشَآءُۖ

أَنتَ

وَلِيُّنَا

فَٱغۡفِرۡ

لَنَا

وَٱرۡحَمۡنَاۖ

وَأَنتَ

خَيۡرُ

ٱلۡغَٰفِرِينَ

١٥٥

И Мојсије одабра из свога народа седамдесет људи да у одређено време стану пред Нама. А кад их задеси потрес па су сви помрли, он рече: „Господару мој, да си хтео, могао си и њих и мене да уништиш још пре. Зар да нас уништиш због онога што су урадили наши безумници? То је само Твоје искушење којим Ти, кога хоћеш, скрећеш на странпутицу, а кога хоћеш, упућујеш на Прави пут; Ти си наш Господар, па нам опрости и смилуј нам се! А Ти си Опроститељ најбољи!“